Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima

Spread the love

Na današnji dan, 10. decembra 1948. u palati Šajo u Parizu, usvojena je od strane Generalne skupštine Ujedinjenih nacija Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, čime je predstavljeno opšte viđenje organizacije o pitanjima ljudskih prava garantovanih ljudima. Elenor Ruzvelt je rekla kako bi Dekaracija mogla biti „Magna karta za čitavo čovečanstvo.“

Nastanak

Pošto su zverstava počinjena od strane nacističke Nemačke izašla na videlo posle Drugog svetskog rata, pojavilo se opšte mišljenje u svetskoj zajednici da se Povelja Ujedinjenih nacija ne razjašnjava dovoljno prava koja treba da zaštiti. Tačnije, univerzalna deklaracija koja u potpunosti razjašnjava prava pojedinaca je bila krajnje neophodna. Kanađanin Džon Peters Hamfri je bio pozvan od strane Sekretarijata Ujedinjenih nacija da radi na projektu i postane glavni stvaralac deklaracije. Hamfriju je asistirala Elenor Ruzvelt iz Sjedinjenih Država, Rene Kasin iz Francuske, Čarls Malik iz Libana, i P. C. Čang iz Kine, između ostalih. Proglašenje je ratifikovano tokom zasedanja Generalne skupštine 10. decembra, 1948. godine glasovima 48 za i 0 protiv, sa 8 uzdržanih (Jugoslavija, Čitav Sovjetski blok [Belorusija, Čehoslovačka, Poljska, Ukraina, SSSR], Južna Afrika i Saudijska Arabija). Iznenađujuće, uprkos centralnoj ulozi koju je igrao kanađanin Džon Hamfri u pisanju povelje, Kanadska vlada je bila uzdržana pri glasanju za nacrt povelje. Vlada je promenila svoj stav kasnije kada je nacrt izašao pred Generalnu skupštinu.

Struktura i pravne posledice

Dokument je zasnovan na tradiciji civilnog prava, računajući preambulu i trideset odrebi. Pošto je stvorena kao objava ciljeva kojih bi trebalo da se pridržavaju vlade, nije pravno obavezujuća i stoga nema potpisnica. Deklaracija ne predstavlja deo međunarodnog prava, ali predstavlja značajno oruđe u primeni diplomatskih i moralnih pritisaka na vlade koje krše neke ili sve odredbe deklaracije. Međunarodna konferencija Ujedinjenih nacija o ljudskim pravima iz 1968. godine odlučila je da deklaracija „predstavlja obavezu za sve članice međunarodne zajednice“. Deklaracija je poslužila kao osnova za originalna dva pravno obavezujuća sporazuma Ujedinjenih nacija o ljudskim pravima, Međunarodni sporazum o civilnim i političkim pravima, i Međunarodni sporazum o ekonomskim, društvenim i kulturnim pravima. I danas je često navođena od strane akademika, pravnika, i ustavnih sudova.

Glavni principi

Postoji ukupno trideset članova koji okvirno sačinjavaju ljudska prava, ali za najznačajnije principe se smatraju sledeći:

* Pravo na život, slobodu i sigurnost ličnosti.
* Pravo na obrazovanje.
* Pravo na zaposlenje, plaćene praznike, zaštita od nezaposlenosti i socijalna sigurnost.
* Pravo na puno učešće u kulturnom životu.
* Sloboda od torture ili svirepog, nehumanog tretiranja ili kazne.
* Sloboda mišljenja, uverenja i veroispovesti.
* Sloboda izražavanja i mišljenja.

Kritike

Određeni krugovi su kritikovali Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima kao suprotnost ljudskim pravima. Smatrajući da određena „ekonomska prava“ ne mogu biti ljudska prava jer moraju biti obezbeđena od strane drugih putem prisile, npr. oporezivanjem. Smatraju da su individualna prava upravo ono što dokument teži da uništi. Tome dodaju činjenicu da su nacistička Nemačka i komunistički Sovjetski Savez primenili ova „ekonomska prava“ na svoje vlade i ustave i završile stvaraijući kolektivističke režime odgovorne za smrt miliona. Kapitalisti povremeno zagovaraju dokumenta dajući primer Severne Koreje koja se visoko kotira u ekonomskim pravima, dok se Sjedinjene Države prema dekraraciji nisko kotiraju, iako su Sjedinjene Države daleko perspektivnije i slobodnije nego Severna Koreja.